Srpski književni glasnik

ЧУДНОВАТА ПОВЕСТ ПЕТРА ШЛЕМИЛА. (5) VIL

Изложићу се твоме суду, Шамисо, п нећу покушавати да те подмитим. Ја сам сам дуго држао над самим собом строг суд, јер сам црва који ме је мучио, хранио у своме срцу. Непрекидно ми је у души лебдео тај о03- биљни тренутак мога живота, п могао сам да та гледам. само са погледом сумње, понижењем п скрушењем. Драги пријатељу, ко само ногом лакомпелено крочи изван правога пута, тај изиспада буде одведен на друге стазе, које га вуку све ниже п ниже; он тада види звезде водиље како се на небу светлуцају, он не може да бира, него мора непрестано падатп све дубље у понор, мора п себе самог принетп на жртву Немези. После пренатљене погрешке коју је проклетство мени досудило, ја сам се, уз саучесништво љубави, зликовачки увукао у судбину лругога створења; шта ми је друго остало, него да тамо где сам пропаст посејао, где је брза помоћ од мене била тражена, и укажем слепо ту помоћ7 Јер последњи час је куднуо. — Немој тако ниско да мислиш о мени, Адел- · берте, те да мислиш да би икоја цена која се запште од мене, била сувише скупа, те да бих ја ма са чиме што имам више тврдичио него са златом. — Не, Аделберте; али моја је душа била пуна несавладљиве мржње према том загонетном шуњалу на кривом путу. Можда сам му чинио неправо, али сам се бунио против сваке заједнице с њиме. И овде је, као често у животу и као уопште често у светској историји, случај решио што сам = ја имао делом да учиним. Доцније сам се са. самим собом измирио. Прво, научио сам поштовати нужност, а шта