Srpski književni glasnik

: ? e.

~

4

4

А АИ ПАК

7”

POR i

Чудновата Повест ПЕТРА ШЛЕМИЛА, 99

послуга се разбегла. Месна полиција ме је као сумњивог протерала из вароши п утврдила ми рок од двадесет и четпрп сата да напустим њену област. Још је знао много штошта да дода ономе што сам ја знао о Раскалову богатству п женидби. Тај злпковац од кога је еве то потекло што се овде протпв мене догодило, морао је одмах из почетка знати за моју тајну; изгледало је да је он, привучен златом, умео да ми се натури, и да је још у прво време набавио кључ за онај орман са златом, где је први пут стао стицати оно имање, које сада није пмао потребе да увећава.

Све ми је то Бендел причао са честим сузама, п опет плакао од радости што ме опет види п што, пошто се дуго бојао да ме није несрећа однела, види да. је ја мирно п прибрано сноспм. Јер је сада у мени очајање узело такав облик. Видео сам пред собом свој јал голем, непроменљив: пеплакао сам му своје сузе, из мојих груди, он није могао да отме нпкакав глас, хладан и равнодушан износио сам му своју главу на сусрет.

„Бендле“, почех, „тип знаш мој удес. Није ме та тешка казна постигла без моје кривице. Немој више нп ти, невинп човече, 'да везујеш своју судбину с мојом; ја то нећу. Још ове ноћи ћу одјахатп; оседлај ми коња, јахаћу сам; ти ћеш остати, ја тако хоћу. Овде мора да

о пма још неколико сандука злата, то задржи ти. Ја ћу

сам непрекидно по свету лутати; а кад ми се макар један веселп час опет осмене п срећа ме помпрена погледа, онда ћу се пријатељски сетитп тебе, јер ја сам на твојим пријатељеким грудима плакао у тешким, болним часовима.“

Са сломљеним срцем мораде честити човек поелушатп ту последњу заповест свога господара, од које се

“у души уплашио; ја сам био нем за његове молбе, за његове разлоге, слеп за његове сузе; он ми доведе коња.

Jom једанпут га уплаканог притискох на груди, винух

се у седло п под плаштом ноћи удалих се од гроба мога

живота, не марећи којим ће ме путем коњ одвестп, јер 7