Srpski književni glasnik

100 СРпски Књижевни ГЛАСНИК, нисам више на земљи пмао никакар циљ, никакву жељу, плату наду.

УШ.

Ускоро ми се придружи један пешак, који ме, корачајући неко време поред мојега коња јер смо шили петим правцем, замоли да свој огртач што га ношаше семе пребацити преко мојега коња. Ја му то ћутке одобрих. Он ми лаким покретом захвали за ту малу услугу, хваљаше мојега коња, елављаше срећу п сплу богаташа п упусти се. не знам ни сам како, у неку врету монолога, при којем сам ја био само слушалац.

Он разлагаше своје назоре о животу и о свету те се врло брзо дотаче метафизике, од које се тражило да пронађе реч која ће решити све загонетке. Он је врло јаспо разложпо тај задатак п науми одмах одговорити на њега.

Ти знаш, пријатељу, да је мени, од кад сам прошао кроз школу филозофа, постало сасвим јасно да за филозофеку спекулацију никако нисам позван ни способан; од тога сам времена много шта пустио нека пде како пде, много шта пропустпо сазнати и схватити, те сам, слелујући твоме савету, пошао својим сопственим путем, колико ми је било у власти, уздајући се. у своју здраву памет п слушајући глас срца својега. Мени сада изгледаше да овај вешти говорник са много умешности подиже једну чврсто еклопљену зграду, којој је темељ лежао у њој самој а која се одржавала неком унутрашњом нужношћу. Само, у њој ипсам никако могао наћи оно што бих баш хтео у њој потражити, те ми је она изгледала просто као једно вештачко дело, чија је заокругљеност и савршеност једино оку пружала насладе; али сам радо слушао тога речитога човека, којп ми је пажњу са мојих јала скренуо на себе, п ја бих му се био вољно сасвим предао да ми је m душу забављао онолико колико разум.

Међутим је време пролазило п већ је и зора обасјала небо. Уплаших се кад одједном погледах горе и опазих како се на петоку развија красота боја које на-

говештаваху близину супца, а против сунца у ово доба,

4