Srpski književni glasnik

Чудновата Повест ПЕТРА ШЛЕМИЛА. 101 када су се појавиле сенке целом својом дужином, не беше за мене ни заштите, ни бедема у овом отвореном пољу; а ја не бејах сам! Бацих поглед на својега пратиоца и опет се ужаснух. Није био нико други него — човек у сивом капуту.

Смешкао се кад ме је видео онако забезекнутог, и настави, не давши ми да дођем до речи: „Пустите нека нас, као што је то у свету обичај, наша заједничка корист за неко време веже, пмаћемо још увек времена да се растанемо. Овај пут дуж планине је, и ако ви на то још нисте помишљали, једини којим може разуман човек ићи; доле у долину не смете, а преко планине ћете још мање хтети да се вратите онамо одакле сте дошли — а то је баш и мој пут. Видим да сте већ побледели пре но што се сунце родило. Хоћу да вам позајмим сенку за време док смо заједно, а ви ћете ме зато трпети у својој близини; ви и онако немате више свога Бендела код себе, те хоћу ја да вам учиним услуге. Ви ме не волите; то ми је жао. Алп зато ме ипак можете употребити на своју корист. Ђаво није тако црн као што га сликају. Јуче сте ме наљутили, то стоји; али ја данас нећу да вам се светим, а и сами морате признати да сам вам довде пут прекратио. Узмите само часком своју сенку опет ради пробе.“

Сунце се било родило, на друму су нам људи ишли на сусрет; ја примих понуду, и ако са негодовањем. Он пусти моју сенку да склизи на земљу; сенка заузе своје место на сенци од коња и пође весело поред мене. Чудно сам се осећао. Пројахао сам поред једне гомиле сељака који, тологлави, направише места имућном човеку. Ја одјахах даље пи ногледах жудна ока и уздрхтала срца с коња у страну на ту иначе моју сенку коју сам сада од странца, шта више од непријатеља, узајмио.

Овај је корачао безбрижно уз мене и баш је звиждао неку песмицу. Он пешке а ја на коњу: спопаде ме вртоглавица, искушење је било сувише велико, ја навих од једном узде. ободох коња обема остругама, и у пуном асу уд арих једном странпутицом; али сенку не одведох