Srpski književni glasnik

о,

ис рит.

ЧуУдНоватА Повест ПЕТРА ШЛЕМИЛА. 21

одскочих и прискочих му, и не промаших драгоцени плен. Невидљив, без сенке држао сам гњездо у рукама.

Онај човек брзо устаде и поче изгледати свога ерећнога победиона, али не виде на пространој сунчаној равници ни њега ни његову сенку коју је нарочито етрашљиво погледом тражио. Јер мало пре није имао времена да примети да сам ја по себи без сенке, а није то могао слутити. Када се уверио да је еваки траг ишчезао, окрете руку у највећем очајању према себи п поче чупати косу. Мени, пак, задобивена драгоценост даде у исти мах могућност и жељу да се опет умешам међу људе. Нисам оскудевао у изговору према себи самоме да улепшам своју срамну отмицу, или, напротив, нисам ни тражио изговора; те да бих избегао сваку мчеао те врете, одох журно, не окрећући се за несрећником, чији сам страшљиви глас чуо како још дуго за мном одјекује. Тако су ми, барем, онда изгледале све околности тога догађаја.

Горео сам од жеље да отидем у шумареву башту, те да сам собом сазнам истину о ономе што мп је онај мрски човек рекао; али нисам знао где сам, те, да бих се у околини разабрао, попех се на најближи брежуљак, с његова врха видех оближњу варош и шумареву башту под својим ногама. Срце ми еплно куцаше, и сузе, друкчије но што сам их дотле пролевао, ударише ми на очи: опет by je видети! — СОтрашљива чежња убрза ми кораке на праву стазу. Невиђен прођох поред неколико сељака који су долазили из вароши. Говораху о мени, Рас:алу и шумару; нисам хтео ништа да слушам, прођох поред њих журно.

Уђох у башту, са свом језом очекивања. у грудима — дочека ме неки звук као смејање, кожа ми се најежи, бацих један брз поглед око себе: не могох никога открити. Пођох даље напред, учини ми се као да чујем поред себе шум као од људских корака; али ништа се није могло видети: мишљах да ме је уво преварило. Било је још рано, никога у хладњаку грофа Петра, башта ј празна; шврљах по познатим путевима, доспех чак