Srpski književni glasnik

46 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

племенитог облика ногу у Европљана. Нарочито се ова одлика чини непријатна посматрачу код Циганака, које су иначе лепе. Не бих рекао да ово долази само од тога што Цигани у младости ретко носе обућу.

Целокупно пак тело у Цигана је пропорционално а делови тела сразмерне дужине. Снага им је више мршава но дебела, али ипак не коштуњава, већ су мускули са свим правилно распоређени. Тело им је витко и еластично, те су лако покретљиви. Циганке играчице, ченгије или чочеци, у Турској и у јужним крајевима Србије играју и превијају се са таком елеганцијом и лакоћом у покретима да је милина гледати их. Ову су своју ос0бину лакоће и еластичности пи сами Цигани запазили па је тумаче тиме што веле да немају слезине!

За Цигане Краљевине Србије пре би се могло рећи да су лепи него ружни људи, а нарочито се ово може рећи за женскиње од којега је понеко тако лепо да се лепотом такми а по некад и надмаша и најлепше српско женскиње. Што пак та њихова лепота одмах не пада у очи долази од њихове прљавштине и запуштености, које засењују понекад чари и дражи од правилности и лепоте, којима их је често пута природа раскошно одарила.

С. Тројановић у својој помињатој етнографекој екици о Циганима! вели да је код њих „мозак према другим европским народима лак и приближан хиндуском са којима су некад у заједници хиљадама година живели“, па на основу тога вели даље: „Пошто су Цигани у култури врло заостали, можда им је баш за то запремина лобање врло мала“, Све ово можда се односи на Цигане уопште, за Цигане Краљевине Србије у овом погледу података нема.

Карактерично је за циганско тело то да се од њега осећа. некакав непријатан задах који изгледа да је само за њих својствен. Ја сам проучавајући Цигане свуда O сетио тај задах, негде више негде мање. Ма где Цигани били њихов се задах осећа, Писац чланка о ПЦиганима,

1 Српски Књижевни Гласник, јануар 1909, стр. 29.