Srpski književni glasnik

L_ ~ И ПК ALA 7

590 Српски Књижевни Гласник,

имао друкчије мишљење о томе тако жалосном и срамном догађају за ондашњу енглеску владу.

Оцу његовом, исто тако, није тодило ни писање његово у „'Громесечном Магазину“, у коме су се вређали или бар занемаривали интереси религије, што се може лако разумети кад се има на уму религиозна збиља Меколејева оца, старога и строгога Пуританца, који је са страхом и трепетом увиђао, да срце његова сина није као његово и да се она све више и више разилазе у тим најделикатнијим питањима. У једном писму вели он сину: „Желим јако и молим се најусрдније, да се кроткошћу и благошћу замени бујност и самопоуздање“. И ако се наде старога оца нису испуниле а молитве остале безуспешне, Меколеј никад није престајао бити пун пажње, нежности и оданости према своме оцу. Кад му је отац, занемаривши своје послове занет и сувише агитацијом против трговања робљем, материјално веома посрнуо и готово сасвим пао, Меколеј изјави да је потпуно готов да и најгорем храбро изађе на сусрет и да учини све што може да то радом својим поправи. То је обећање испунио до словца и није се зауставио само на томе што је, потпомогнут братом својим Хенријем, исплатио потпуно очеве дугове, већ је браћи својој и сестрама постао други отац.

Године 1824 доврши Меколеј школовање и постане fellow својега колеџа, звање, истина, више-мање почасно, но које му је доносило и неки новчани приход, чиме му је, у оно време, морало бити доста поможено. Тада се ода на правне науке и после две године постане адвокат у Лондону. Ну Меколеј није много марио правне науке, и ако су оне биле од велике користи по потоњег историчара. Љубав према књижевности и историји била је јача од свега. Већ у то доба био је прилично чувен као писац критика п есеја, кад, готово одмах по свршетку колеџа, добије позив од уредништва хвиговскога књижевнога листа „Единбуршки Преглед“ (Едтђитећ Кеview) да напише какав чланак из области историје или