Srpski književni glasnik

| | . e |

ФЛОРЕНТИНСКЕ НОЋИ. (2.)

Волпте ли Паганинија7 запита Марија.

Тај је човек, одговори Макепмилијан, дика своје отаџбине, п зацело заслужује најодличнијег помена кад хоће да се говори о музичким нотабилитетима Италије.

Нисам га никад видела, примети Марија, али, по чувењу, његова спољашност као да не може потпуно да задовољи осећај за лепоту. Видела сам његове портрете...

Олд којих ниједан није сличан, упадне у говор Максимилијан; они та поружњавају рли улепшавају, никада они не дају његов петински карактер. Чини ми се да је само једном човеку пошло за руком да пренесе на артију праву физиогномију Паганинијеву; то је један глув сликар. по џмену Лизер, који је у својој манитој духовитости, с неколико црта кредом, тако добро погодио главу Паганинијеву ·да се човек верном цртежу уједно и смеје и плаши га се. „Ђаво ми је водио руку“, рекао ми је глуви еликар, церећи се тајанствено п добродушно, пронички климвувши главом, као што је он то обично чинио прп својим генијалним шалама. Тај сликар био је увек особењак; мада је глув, он је одушевљено волео музику, и, кад се

· налазио доста близу оркестра, кажу да је умео да чита

музичарима с лица, п да по покретима њихових претију оцени мање или више успело извођење; писао је и критике на опере у једном уваженом журналу у Хамбургу. Шта има човек ту да се чуди 7 У видљивим спгнатурама евирке глуви сликар умео је да види тонове. Има људи којима су и тонови само невидљиве спгнатуре у којима чују боје и створове.

Такав сте човек ви! викну Марија.

Жао ми је што немам више тај мали цртеж. Лизе-