Srpski književni glasnik

2 Српски Књижевни Гласник.

ров; можда би вам дао појма о Паганинијевој епољашности. Само сјајно црним површним потезима могле су се ухватити оне баснословне црте које као да више спадају у царетво суморних сенања него у свет осунчаног живота. „Заиста, ђаво ми је водио руку“, уверавао ме је глуви сликар кад смо у Хамбургу стајали пред алстерским нпавиљоном, онога дана кад је Паганини тамо давао свој први концерат. „Да, мој пријатељу, наставио је он, истина је оно што тврди цео свет да се предао ђаволу, телом и душом, да постане најбољи виолиниста, да насвира милионе, а пре свега да се ослободи проклете галије на којој је већ много'тодина чамио. Јер, видите, пријатељу, кад је у Луки био капелник, заљубио се у једну позоришну принцезу, био је љубоморан на неког малог опата, био је можда соси, заклао је право талијански своју неверну драгану, доспео је на галију у Ђенову, и, као што рекох, предао се најзад ђаволу да би се ослободио. да би постао најбољи виолиниста, и да би сваком од нас вечерас могао наметнути уцену од два талира... Али, видите ли! помози Бог п сви сведп! видите ли! тамо у алеји иде он главом са својим сумњивим слугом!“

Запсета, то беше главом Паганини кога ускоро видех. Носио је горњи капут тамно слве боје који му је допирао до ногу, због чега је његов стас изгледао врло висок. Дуга црна коса пала је у кривим увојцима по његовим раменима, п чинила је као неки таман оквир око бледог, · мртвачког лица на коме брига, геније, п пакао беху. урезали своје јаене трагове. Поред њега цупкала је једна ниска, пријатна фигура, чисто прозаична: — румено наборано лице, капутић јасно епве боје с челичним дугметима, неодољиво пријатно поздрављајући на све стране, али гвирећи, међутим, с пуно брижне бојазни на мрачну прилику која је поред њега ишла озбиљно п замишљено. Чинило се човеку да види Речову слику Фауста како с Вагнером шета пред капијама Лајпцига, Али глуви сликар објашњавао ми је обе прилике на свој луди начин,