Srpski književni glasnik

ФлоРЕНТИНСКЕ Ноки. 63

п нарочиту ми је обратио пажњу на одмерени, широки ход Паганинијев. „Зар није, рече он, као да непрестано још носп гвоздени чатлов између ногу“ Он се за свагда навикао на такав ход. Видите ли и то како понекад презриво пронички погледа свога пратиоца кад му овај својим прозаичним пптањима постане несносан; алп он не може без њега, крвав уговор веже га за тога елугу који није нико други до сатана. Глупа еветина мисли, наравно, тај пратилац то је писац комедија и анегдота

'Харпе из Хановера, кога је Паганини повео собом на

путовања да управља приходима на његовим концертима. Народ не зна да је ђаво од Ђорђа Хариса позајмио само тело, п да јадна душа тог јадног човека, међутим, уз остале прње лежи затворена у сандуку у Хановеру, све док јој Ђаво поново не да њену меснату спољашност, а он не буде можда кроза евет пратио свога маестра Патанинија у достојнијем облику, BH то као црна пудла.“

Али ако ми је Паганини, кад сам га у сред бела дана впдео под зеленим дрвећем хамбуршког шеталишта, био већ доста баснослован и чудноват: како ме је тек у вече на концерту морала изненадити његова језовито бизарна појава. Хамбуршка Ћомедија била је позориште тога концерта, и публика која воли уметност, скупила се рано и у таком броју да сам за себе једва извојевао још једно местанде код оркестра. И ако је био поштански дан, ппак сам у првим ложама спазпо цео образовани . трговачки свет, читав Олимп банкара п других милионара, богове кафе п шећера, уз своје дебеле брачне богиње. А владала је и побожна тишина у целој сали. Свачије око било је управљено на бину; свачије уво спремало се на слушање. Мој комшија, један стари кожареки трговац, пзвади своју прљаву вату из ушију, да

би ускоро што боље усисао скупоцене тонове који су

коштали два талира улазне цене. И, најзад, на бини, појави се једна мрачна прилика која као да се попела пз Доњег Света. То је био Паганини у својој црној гали: црни фрак и црни прелук грознога кроја, какав је можда.