Srpski književni glasnik

прописан пакленом етикецијом на Прозерпинином двору; прне чакшире бојажљиво су се клатиле око танких ногу. Дуге руке чиниле су се још дуже јер је држао у једној руци виолину а у другој гудало, и њима скоро додиривао земљу кад је пред публиком изводио своје нечувено клањање. У неспретним кривинама његова тела лежала

је нека грозна дрвеност и уједно нека животињска глупост, тако да нас је код тог клањања морала обугети чудновата воља за семејањем; али његово лице које је на јасном оркестарском осветљењу изгледало још више мртвачки бледо, изражавало је тада такво неко преклињање, такву неку глупу понизност, да је језовито сажаљење угушило нашу вољу за смејањем. Да ли је он те комплименте научио од каквог аутомата, или од каквог пса“ Да ли је тај поглед молбе поглед самртника, или прислушкује иза њега поруга лукавог тврдицег7 Да ли је ово жив човек који пздише, п који публику на уметничкој арени, као гладијатор на умору, хоће да наслађава својим трзајима 7 Или је то мртвац, дошао из гроба, вампир с виолином, који нам, ако не крв из срца, а оно, на сваки начин, сиса новац из џепова 2

Таква питања укрштала су се у нашој глави док је Паганини без престанка изводио своје комплименте; али све такве мисли морале су одмах занемити кад је дивни маестро метнуо на браду своју виолину, п почео да свира. Што се мене тиче, ви познајете моје музикално друго чуло вида, мој дар да, код сваког тона који чујем, видим п адекватну звучну фигуру; п отуда је дошло да ми је Паганини сваки пут кал год је повукао гудалом, довео пред очи и видљиве прилике и сптуације; да ми је звучном азбуком у сликама приповедао свакојаке страшне приче; да је опесенарски изводио преда мном као неку игру сенака у бојама у којој је он сам са својом евирком на виолини вазда био главна личност. Чим је још први пут повукао гудалом, кулисе око њега измениле су се; он је стајао са својим пултом наједаред у јелној пријатној соби, раскалашио, неуредно декори-