Srpski književni glasnik

COO VOJO

oprao IN,

руна

))

Бети ОР, 88

остане сама код куће да може неопажено да изађе. А овај дан послужи је срећа те сви некуда одоше и оетавише је саму.

Па кад се тако смрачи да је не могу они што је сретну, препознати, она загрну црни аљинац преко главе,

а пода њ стрпа дијете, замотано у неки рубац.

Кад изиђе пз куће, осјећаше у души тјескобу и страх, чисто јој дође да се врати, алп је би срамота саме себе. Поћиће онамо камо је намислила п учиниће оно што је намиселила.

П она чвршће притеже дијете к себи, јаче се покри аљинцем п пође брзим кораком преко поља, ливада п мекота, сјећајући се које је'чија линија, распознавала старо, осамљено дрвеће у пољу и журила се, ношена буром што јој је ударала у леђа m саплитала јој сукњу међу ноге. С цесте се чудо жалостиво шкрппање ненамазаних точкова: ваљда који сељак гони кући украдена дрва. А у даљини, на другом крају поља, дизале се планине, заогрнуте бијелом олјећом облака п магле што је пала по њима.

Кад наиђе на Јовешину линију, њој јаче и немирније закуца срце, а ход јој се, и нехотице успорио. Алп, ипак је ишла напријед. Кад је већ довле дошла, неће се, ваљда, враћати, мислила. је.

Дијете је слатко дријемало на мајчиним грудима, гријала та је марама, а и топлина мајчина тијела. Оно се каткад мицало и мпјењало свој положај.

Кад се приближи Јовешиној кући, Залаја пас п стрмекну на њу. Из куће пзвирп старац, Јовешин отац, п одвраћаше пса.

— Откуда ти из поља, Јањо7 запита зачуђено старац, мислећи да му је то жена. Река“ би' да сп била пошла низ цесту, по цукар у.бутигу.

Али, кад видје да та жена држи нешто на преима замотано, дијете, што лп је, и да би његову жену пас познао п мирно је пропустио, старац пође према њој.

— Kora тражиш ође рече п загледа јој се у очи.

Па, кад је познаде, он се окоеп на њу: 6G*