Srpski književni glasnik

на тврду земљу, удари се и стаде да плаче. Хтјела је да му нешто каже, алп није налазила ријечи, осјећала је само силу и надмоћност Јовешину којој се пије могла одупријети. Она се сагну, диже дијете и пође натраг. Само јој, нехотице, излети с уста једно неспретно: „Лаку ноћ!“

— Срећно, снајо, рече старац крај врата и удари у смијех. Оправи ли је, Јово, оправи! смијао се задовољно "старац.

— А него шта ћу! вели задовољно Јовеша.

— Ајдучина си ти, говорпо је старац, смијући се. Ама, вала, ни ја нијесам био бољи, кад сам био у твојим годинама. И ја сам нешто цура обаталино.

У тај мах врати се кући мати Јовешина, из дућана и прекиде старца у причању.

— Ко је то долазио 2 запита радознало, видећи мужа п сина пред кућом.

— Она Јовешина, рече семијући се старац п погледа задовољно на сина који је мотао цигарету. Донијела му дијете! „Неће теби Јовеша ранити копилад!“ плану он, па трис! пза ушију! Пуче, брате, ка“ и пушка, чпето мене забоље длан. Уби је на мјесту, уплаших се ја! А њој ништа, само посрну, тек јој дијете испаде. 'Оће, вала, мој Јово, мислим ја.

Стара и не елушаше, већ полети до плота п стаде да виче за Смиљом различите псовке.

— Пушти је, мати, рече незадовољно Јовеша коме не би мило што мати ради и намршти се. Ја сам с њом своје свршио, па крај!

: И сви се вратише у кућу.

Кад прође Смиљу прва ватра, она видје да није учинила. што је хтјела да уради. Није му ни рекла што је мислила да каже. Бар да му је дијете оставила па отишла! Ни сама не зна што јој би те узе дијете.

Али, кад чу псовке и ону ријеч од које је она највише страховала, од Јовешине матере, њу епопаде неки бијес, помама, крв јој удари у лице, очи јој обневидјеше и сва горчина ових посљедњих мјесеци, ева жуч што се