Srpski književni glasnik

: Ha IHInaHnjE. 51

4

некизепедају ни најмање боље, враћају се на коњу обливеном крвљу, прободеном на више места а из шпроких рана по коњском трбуху провирују црева на више места. Ако је светина била њиховом борбом задовољна, она ђутп, пошто пикадори немају по обичају права на какву похвалу, али ако је била незадовољна (а то је обично), онда је овај жалосни повратак каваљера копљаника пропраћен виком, хуљењем и поругом.

После жалосног одступа пикадора долазе бандериљерп — Ђапјегегоз — наоружани кратким копљем, или боље рећи оством (ђапбдетпШа). Копље је ово једва пола хвата дуго, од дрвета, а при крају је једна гвоздена оства, која се лако забада бику у кожу, али се не може лако ипшчупати. Бандериља је украшена свиленим тракама разне боје. Сваки борац носи по две остве и његов је посао да обе остве баци бику на предњи део грбаче. Као и сва радња, тако и ова везана је неким правилима. Бик треба да трчи насупрот борцу и кад буде сасвим близу њега, кад се дакле већ сагне да га дохвати роговима, борац треба тај опасни тренутак са издигнутим бандериљама мирно да сачека, и тек онда има права да их забада бику у гроину. После извршеног забадања, борац једним лаким скоком одскочи на страну и опасни удар избегне. Окретни и смели борци по неколико пута варају бика, п у последњем тренутку место да му забоду бандериље, помилују га руком по челу, или му задену кокарду, за рог уз бурно пљескање гледалаца. Ова игра је врло занимљива. За једну длаку и бик би човека разнео на својим оштрим роговима, али борац одскочи на страну ритамеким скоком као да игра неку игру уз свирку. Уопште еви су покрети бандериљера необично складни и лепи, и више личе на игру но на напад и одступање. Гледаоци врло воле ово скакутање бандериљера и пљескају им врло бурно ако се њихова оства правилно забоде и остане у грбачи бика; па и у лошем случају, милостиви су према њима, много милостивији но према несретним пикадорима, а томе је свакако узрок

3 54%