Srpski književni glasnik

: Cnrnr IIPnno3m. 861

У 42 броју „Шумадпнке“ за 1855 изилази „Путо ппемо“, писано у Паризу, јануара 1848 године. Ненадовић у почетку вели своме пријатељу: „ИзЂ тихи MH скровитн места вапцарске, бацила ме е моја судбина у ову вђчну вреву. Ево ме у Паризу — у овоп волшебпоп вароши: гдп ес свако савршенство, п добро п зло, себи обиталиште пзабрало ; у оноп вароши, гди се путникЂ зауставла, да у минилдтури види целу вселену.“ Швајцарску је био оставио 31 децембра 1847. „Ст поелђдирим дазомљ прошле године, пешоћи се на брег IOpu, обзирао сам се последнљи пут на Генфљ и на нђгово лепо езеро...“ Путовао је неколико дана, по јакој зими, и дању п ноћ, грејући се боцама напуњеним врелом водом. У Дижону се задржао један дан, п како је сишао у шампањеску равницу, клима је била сношљивија. „Наша тешка кола тутнрила су кроза оне лепе винограде, кои целомљ свету дао тако леџогЂ вшна. Возећи се крозЂ та пола, мџелто самљ на лемпоне римлдна, MH на баталоне Наполеонове, коп су овуда негде пролазили — шорилп и бежали. На едномљ месту пшли смо у подруме и гледали хилиде шампанњеки! бутели KOG су све пуне биле, пи спремлђне да се растуре у цео светљ. Ми смо одљ Дижона побацалп бутелђ ст врућомт водомЂ, п сваки с путник од штацје до штаце мелло шампанљвеке бутелђ: кос су заиста болЂ угревале одтЂ онш бутелн сет врућомт водом...“

· Четвртога дана, дакле 3 јануара. 1848, био је пред Паризом. „Све што емо путемљ среталп и стизали, опоминало наст е да се прикучусмо топ великоп вароши. ПаризЂ е јоштљ далеко био. Конри су непрестано у великом трку ишли, а ми сви путници у колима дремали емо, као и онм прошле ноћи. На едан-путт необична нека светлост удари крозљ прозоре наши кола, п кола после неколико минута стану. Кондуктерљ сиђе на земло, едантЂ путник упита та: како се зове. то село7 — „Паризљ!“ "одговори кондуктерљт.“

То је било у пет часова пз јутра; Ненадовићеви ·