Srpski književni glasnik

89 СРпски Књижевни Гласник.

је да вили што је с њоме. Она задрхта кад га угледа,

и треном се гане: била би му се од милине око врата

савила. И стари се бијаше умекшао, те успоредно с њоме упути се у њезина господара.

Путем је отац боље поуледа и опази да је сада угојнија и свјетлија.

— Није ти хрђаво, — рече јој он и погледа је у очи. Она се смете и одговори да би псто волила живјети код своје куће па нека би m rope било.

— Што би у селу7 Невоља је! Остани јоп. које вријеме овдје, — одговори јој отац.

Стари споразуми се ес господаром, прими кћерин најам и оде. На растанку препоручи јој да буде послушна, као п до сада, па да ће већ доћи доба да се HM у село поврати.

Дјевојка се снуждила када јој отац пзишао из двора и закренуо иза кућа. Јача жеља навре јој и овлада свим чуветвима. Зажели се свога краја, поља и сеоскога живота. Та врућа чежња затони овај час све друге осјећаје, заборави на своју несрећу што је гонила у селу. Учини јој се да би била весела пи сретна кад би се вратила онамо од куда је силом отргоше.

Тако су јој пролазили дани без осјетљивијих промјена. Она им се бесвијесно подаде да је по вољи повлаче, а није се већ ничему опирала. Већ је рано у првој младости упознала туђу снагу п надмоћ над собом и од тога сву горчину тадањега и садањега живота. Чинило јој се да је далеко замакла од среће, да се за њу није родила, па је устрипљиво снашала и труд п по-

тајну жељу за бољим и слободнијим животом.

Али, изненада сину и пред њом љепша нада у бољу срећу. Онога дана кад је оћутила тај слатки заметак у себи, бура је силно дувала; на махове дрмала је каџпима, тресла цијелом кућом, и хукала у димњаку. Она је на огњишту потицала огањ п вртјела се око посуђа. Жалила је што се пе може добро огријати, јер огњиште

није било ниско као код њих, него повисоко и затворено. ;

и.

“A