Srpski književni glasnik

ОтрРгнутИ Живот. 983

Л код оваке зиме сјећала се оних вечери што их је код своје те уз ватру провела, и чудила се како ла тога блага божјега у граду не требају.

Тога поподнева. била је господарица негдје у посјетама, тосподар у уреду, а двоје њихове дјечице у школи. Остала је сама, па жељно очекива дјецу, да напуне својом игром п радошћу пусту кућетпну.

Биће да је било око треће уре по подне, када неко покуца на вратима; полагано их отвори п пстобочи се на прагу. Био је то младић на тежачку обучен. Лице му помодрило од вјетра п зиме.

Упита за господарицу.

— Нема је код куће, — одговори му она. Почекај, доћи ће.

— Немам времена чекати, — отезајућ јави се он. —. А реклп су ми ла лођем радп дрва.

— Да, да! треба нам дрва, — прихвати живље дјевојка. Остави радњу и окрене се к њему. — Само до-

неси суварака, јер док се зелено разгори, ваља да душу испустим... Па можеш и донијети одмах, за то ће вријеме ваљда господарица да се врати.

— Ваљало би се погодити.

— Зар нисп до сада доносио 7 -

— Јесам. Ма баш не знам ни колико им треба... Знаш што — семисели се младић, — Ја идем, па када дође тоеподарица, нека ми поручи колико ће,

Затвори врата и оде... Дјевојка остаде опет сама у кухињи. У димњаку све жешће звижди удар вјетра, да те срце зазебе.

Домало приспије и господарица. Јелица јој каза да је долазио ради дрва онај што му мајка млијеко доноси.

— Па пођи п реци. му да пх одмах донесе, знаш да их немамо, — говораше господарица, још дрхћућ од зиме п ако је била омотана вуненим шалом

— А коликог... Па не знам ни гдје му је кућа.

— Нека донесе, колико му драго, само да је сухо. Ајде!

hG*