Srpski književni glasnik

ОтрРгнуТИ Живот. 882 оних драчних кућетина, пукло овако поље; са овако ЗЛАТИм кућама. Гријућ се навирива се на ошкринута врата, откуд се је могло да види дио вртића... А вјетар подмуклим хуком облијетава око куће и разнаша се пространим пољем, тресућ у врту грање стабала, но није могао д~ се унутра утисне, да пх понађе, јер му кућна врата пе бијаху на удару. Ослушкујућ његов дивљи бијес, дјевојка се још боље к ватри приближи и махом сјећа се оних зимњих дана кад би мећава завијала а она се као дијете купила око материних скута, да се од зиме заклони и обрани. Зажелп се тих слатких дана. Сјетно размишља о њима, и о својој првој младости, пратећ очима сптне пекрице што весело врцају над огњиштем у топлом ваздуху. ca

Жао јој кад је Марко из дворишта зовне да су снопи POTOBI.

— Упртићемо свако по једпога, па смо готови, рече јој он смијућ се.

Дјевојка устаде, усрдно поздрави стару и изиђе.

У приторку, јер је у дворишту силно дувало, Марко јој поможе да се снопом заметне.

— Како је код вас лијепо = изусти она... Овако је и код моје куће. — Па зашто си дошла овамо — одврати младић.

“ Пожурпше испред вјетра преко отворена поља, да се међу кућама у улици заклоне.

С муком допријеше у двориште господарево, где се раепртише.

Из кухиње с врата провири господаричина космата глава и виче на њу што се је толико одоцнила.

— Чекала је док сам приправпо цјепотке, — одговори за њу младић п настави хитро слагати дрва. С Богом! — поздрави је, када изиђе из куће. И смијућ се набаци: — (Сада знаш, гдје стојим, ако господарици. што устреба.

Кад јој га с очију нестаде, оћути се наново сама; причини јој се ко да би јој лакше било да би запла-