Srpski književni glasnik

Отргнути Живот. 887 пустити у миру, и њезини и село и фина господа. Жии она с њиме, подаће се своме тосподару, све до смрти, у оној потлеушици, на отвореноме пољу што је тако близу ове грдне кућетине гдје сада туђи свијет послужује.

Све наде, све жеље, сву дјевојачку љубав и саму себе понуди она њему; и, након слатког драговања, осјетивши у себи заметак свој и његов, и не пожали ни часом за својим дјевичанством: бијаше јој га узео он кому је она припадала са свим својим осјећајима п свом женском страшћу. Потпуно му се је подала, с тврдом вјером, макар да јој никада ријечима није казао да је воли.

Неколико мјесеци. прије него ће се вјенчати, неке суботе у вече, јави јој он у дворишту да је сутра наумио отићи у село да обиђе њезине, да се поразговори се њима.

— Није потреба да се трудиш, све ђе отац опремити, — нагло и уплашено одговори она.

— Пусти, то је мој посао! Немој зановетати.

Замукоше обоје. Њу зазебе и ражали се, ко да ће је та његова одлука чисто унесрећити. У недјељу сину јој мисао — поћи ће у село; није друге, све ће дознати, H грчевито привину се уза њ.

Момак што бјеше наумио ни оврши. Јутром отпутује у село. Неко чуство срама обузе га када из даљега угледа. прве куће. Испрва ни сам није знао зашто, но послије ко да се сјетио: — Што ћу ја непознат код њих и што ћу им рећи7 По ломало се тјешио да то и други раде, ма ипак скањиваше се и све полакше одмицаше.

У селу звони управо на велику мису, а њему се причини као да ће сви сељани упријети у њ очима када мимо цркву прође.

Питаће: — Рашта је дошао

Тако отежајућ достиже га неки човјек што је путем мазге из паше гонио. Човјек се јави и осврћући се погледа за њим. | |

Младић се одазове и причврети: — И ја ћу у село, — јави се кад је дошао поред њега.