Srpski književni glasnik

SNM Crncku Књижевни Гласник.

— Па добро, има за свакога пута, — и занита: а кому си намислио поћи 7

Хтједе да каже п да га прпулита за кућу, но премишљајућ сјети се да му не зна презимена. Знао је само, да му је име Перо и ништа друго. Одговори: — У Пере...

— У кога Перег

— Не знам како се кућом зове... Ма знаћеш та, кћер му служи у граду.

Човјек се смпели.. А да, у оца опе спротице... Веле ти је претрпјела. Ајде са мном, казаћу ти!

Илућ с њиме, младић размишљаваше што да је она патила и пажљиво, ко да се њега не тиче, приупшта човјека о њој.

Он исприповиједа њезину несрећу, онако како су је други сељани казивали, жалећи је, јер, напокон, спро-

тица није била крива своме злу. — А ипак залуду, већа.

је њој срамота него њему, — закључи човјек.

Младић протрне и чисто се смео. Навали на њ срам и потиштеност. А и онако бијаше му тешко. Зар би се он и оженио да се није догодило опо међу њима. Овако, морао је, везала га ријеч п душа. Па сада ће га сви у селу гледати ко некаково чудо. Биће младости, те ће

један другоме на њ да намигује: — „Дошао навлаш из

града, да купи сеоске отријебине!“ — Паједном емисли се, те ће човјеку: — Идите ви, ето мене за вама. И за-

стаде, ко да ће нешто у џепу да пребраја, а кад човјек зеру одмаче, окрену он натраг истим путем,

Кал се је нашао сам на/отвореноме пољу пред насадима. самога треја, на којпма се назуцавају тек пролистали лозови пупови, одахне пи причини му се да му је лакше, ко да је с њега пџешто тешко спало што га је морило, и оћутивиш се слободним, бијаше чисто задовољан. сам собом.

— Да се овако млад свежем — мислио је у себи;

па да би с киме7 Та она није ни дјевица Други јој је

узео дјевичанество, прије мене. — И враћаше се у град

с тврдом одлуком да je с његове стране све довршено,