Srpski književni glasnik

890) СРпоки Књижевни ГЛАСНИК. :

пред њом једнако плаче. Од никуда семпловања ни утјехе; господари тај дан постунаху с њоме као да јој се није ништа ни догодило.

Неколико дана иза тога, господарица је отпусти из службе.

— Знаш п сама, да ради свијета и мога образа не могу да те дуље држим! — навијеети јој једнога поподнева. Другога дана намири се с господаром. Прими нешто новаца, што их отац још не бијаше дпгао, сакупи сву робу п мараму, и хтједе отићи. Но господар часом је задржи.

— Видиш! -- важно јој пришапне. — Ти би га“

могла суду тужити. Платно би ти штогод и одеудили би га у затвор.

Она му не одговори. Па то није ни помислила. Која би јој била од тога корист; с тиме би све евршило, а овако... и она не емиједе да се нада...

Слиједеће суботе, кад је Марко донио дрва, нашао је другу службеницу.

— Ова ти неће вјеровати као Јелица, — нашали се с њиме господарица и препоручи му да у њу не задиркује. А. Јелица, млада и затруднила, наједном се нашла на путу. Немарно ходаше оног поподнева по граду, тражећи у луци бродице се њенога краја. А кад се поче сутон хватати, вођена мишљу што јој се цијелога дана памећу врзала, а сала се јаче испољила, одшуља се полако до куће Маркове. Скривена иза живице пута, пази

кад ће стићи; угледа га кад је из поља дошао, гонећи · пред собом напрћено магаре, чула је кад га је распртио, ~

па, гоњена неком силом да му чује глас, примаче се к дворишту. ; | — Марко, чуј! јави му се. А кад се он окрене, брзо

настави: — не тражим ништа од тебе, само знај ла

нисам крива... Јеси ли чуо г Али он не олговори ни ријечи, већ уђе нагло у кућу