Srpski književni glasnik

но Српски Књижевни Гласник.

на саму, да труди и ради, и да пишта не мисли. Бијаше се подала злој вољи и немару, само да се живе, пе имајући снаге да се ичему опре. — Па зашто да се не по-

вратим дома 7 — паде јој нехотице на памет иске поћи. '

Радићу за двоје, а ништа не тражим пзам храпе.

Та је мисао непрестано морила, док се наједном не смисли п замоли старпцу, да јој нађе некога који ће јој написатп један лпет за оца јој.

Старица јој доведе некога младића, п он, уз погодбу да јој га састави за 20 новчића, пепуни јој жељу. Запечати лист и предаде јој га, да га сутра турне у сандучић, на углу поштанскога. уреда.“

За неколико дана предљиво чекаше одговор. И кад јој га листоноша на тргу код старичине трговине утисне у руку, дрхћућ од зебње, замоли некога што воће куповаше, да јој га проучи. Одговор бијаше написао брат. Из њега се разабирало, да се у селу све знаде. Свјетује сестру да остане гдје је. Под конац листа пријетио јој: — Ако дођеш, надај се свакоме злу п серамоти. — Непознати читалац погледа је сумљиво испод ока, поврати лист и оде.

Јелица не уздахпу, нити јој очи засузише. Тога часа осјети у души потпуну немоћ да се ичему опре. — Живјећу и без њих! — рече за се и стави лист у џеп.

Иза неколико дана старица је намири на младу госпођу некога старога трговца. Угеше је у кућу као дојиљу, и овдје јој бијаше добро. Посла мало, а храна сочна и обилна. Окоро пио дан остала би сама у кући. Млада госпођа избивала. је често, а трговац се преко даша бавпо својим пословима. Убрзо она се расцвијета п постаде прикладном женом. Брига је престала морити. У њој с временом утиња искра једноставних душевних чежња и чедних жеља. Успомене са села блиједиле. Материјалистички морал површног схваћања дужности и кријепости слабио даномице испред честих неподобних догађаја што их је у кући на своје очи гледала.

Око ње крјепније, свјежије и пиптомије од других“