Srpski književni glasnik

5 ј „ћи : Отргнути Живот. 895

мплостињу, нагојени, насмијана лица; попесоше собом спјжае светаца и светица божјих, да их дијеле дјеци пмућнијих сељака. За њима домиљише колудрице разних боја, с круницом у рупи. гласно се Богу молећи. Ваља да свакп домаћина улије барило прковпинарству за потребе црковне, а један дио пароху, иначе када умре, нити му звоне у велики звоп, нити ће га укопати ко и друге боље кршбђане. Треба послати и погдјегоји дар месној хонорацији.

— А кад се копа п трошт, никога од вас нема! шалио се је с дебелим фратром неки старац, турњајућ црно вино.

— Па то! — прихвати један од спромаха што бијаше дошао да измоли чашу вина, да се напије док га је. — И настави: А ја радпо сам поље откад сам ујачао, па сад немам капљице за лијек... И да цркнем, не би ми ко литру улпо. Хвала Богу! кад сте ви потребнији рече фратру и оде.

А ономе вину што преостане, нагађају се, цијене п жељно ишчекују туђи трговци, да надвише цијеном домаће, што би хтјели да све за мало покупе.

И уморни тежаци чажеом отпочинуше, да прикун пе снагу за прву тешку коп.

А Јелица се баш у то вријеме скитала по задушљивим градеким крчмама што се налажаху у тијесним, мрачним улицама, куда само невољни свијет и простији војници долазе. Она би се била п с тпм живовањем задовољила, да се, ради једне ружне болести, не бијаше замјерила полицији п тако дошла на њезин дебели рабош, гдје бијаху забиљежене п друге градске биједнице. „Те пошто пе пмађаше стална занимања, ни средстава на живљење (тако је гласила службена одлука), одлучило се, посебним редаром отпремити ју до у њезино село“. Па епломице и не пптајућ је, укрпаше је у пароплов. Испрвице бијаше јој свеједно, ма куда је водили, јер се је надала да ће је у вароши код опћипе оставити, а одатле да ће лако наново стругнути у свијет. Но редар

2 бијаше точан п реван, те пошто се по подне искрцаше,

-{,4 |" баве 0

и и

ve A, (>

и

ви ЈА, it а

иу

' . + % i r 4 а ; А еј 1 x i фи „ia Ca Bar тад др NA Ova ak a lt, 0.

+ će