Srpski književni glasnik

896 Српски КњиЖеЕВвиП о ГлАСИПЕ. |

упути се с њоме у опћински уред п изјави начелнику, ла пма палог да је управо у очеву кућу допрати. Начелниг папросто одобри поступак. Бијате залдовољан што је с главе екпнуо и ту бригу. Редар зажели да отпочине. А знао је такођер да m oma мора бити гладна, јер од јутрос није ништа ни окуспла. Замоли начелника да јој опћинеки чауш штогод купп да за-

ложи. Вјерујте ми, да је гладна! — завриш. — Пусти је, — рече начелник; неће до ноћи цркнути. И подемпјехавајућ се пастави: — Даће јој брат

вечерас лобру вечеру!

Њу часом затворише у опћипеки затвор, a редар оде у крчму да се наједе па настави пут.

Послије, кад је пзведоше пз затвора п пошто се упутише узбрдицом у њезпно село, тужила се да је гладна, да не може ићи. Но чауш што их пратијаше да им MHO· каже пут, изгрли је и запријети јој да ће, ондје одакле | су је извели овога часа, сагњити ако одмах не послуша. 7

Па пи редар бијаше изгубио стрпљење и почеше је i заједно вући. | }

Даље није могла да се отима. Глад, страх п непзвјесност што ће да ураде с њоме, посвема. је сатрао. Изгуби сву снагу и отпор, те пред редаром оделије немарно одмпцаше, јер тако мора да буде!

Око првога сутона стигоше на раскриће пепод села.

— Којим ћемо путем7 — упита редар пеког човјека што их у Ходу стиже.

— Овим кула п ја — одговори човјек. Заестаде, погледа п упозна Јелицу. — Куд је водите7 — упита равнодушно, И .

— Оцу, а да кому“ — насмије се редар.

— Да сам знала да не знаш пута, не би ме био : дотле довео. Ходао би са мном цијелу ноћ, ја ти говорим, 53 — јави се Јелица и прослиједи даље. 74

Она му је то казала, јер се је љутила што је у село воле, и страх и срам, што се бијаше за дуго по

+

тајао, приближавајућ се селу, изби наново. АШ