Srpski književni glasnik

ски : ~ Ттргнути Живот. 899 на ихне у несрећу. Мајка се и чуди зашто је силом до цјауите, кад се је могла да храни у свијету. А. Јелица, не бранећ се, чисто бесвјесно стоји, прпслоњена. уза зид, с друге стране пута, прама обору. Кад је п одатле брат хтједе да отјера, наједном, али само за час, пилане и саспе му неколико грдња у

образ: — И мога је овдје, нисам пи ја мулица.. А ти си понајвише крик, — изговори блаже ове пошљедње ријечи

Већ је заноћило, п мјесец се над куће надигао, а хладан вјетар пири. Домало евијету дотужи, разилази се, да се навечера и уз огњиште отпочине.

А она уморна, гладна, остудјена, бесћутно стоји на истоме мјесту, док брат псепред ње стражи с биљом у руци...

Обнемоглу савлада часом дријем. Климајућ главом, у страху преда, и растварајућ на мехове очи, гледа кроз отворепа кућна врата у распламтјелп огањ — и, тада, још се нада... Џа петиха, као за лаке врућице, нижу јој се у глави слике из прве младости; п код тих осјећаја, као блијесак, сине јој у памети, да није ни она свему крива: па ни сада, ни од мајке ни од оца не чује ни једне утјешљиве рпјечи, а брат једнако с биљом је чека... --— и пробуђени осјећаји из дјетиње добе, закопани вољом илшвота, опет замиру... и наступи пемар, п безнадно прегара се као и увијек; и стоји ту при зиду, запуштена, обасјана мјесечевим сјајем, код своје родне куће, близу мјесне пркве, храма из дјетињих доба, а опет тако бескрајно далеко...

Најпослије пи брату дотужи зима и умор; одлучи да оде. Мучке затвори једна па друга врата, и нестаде га у кући. Њу остави и. пошљедња нада. да ће је у кућу пустити. Док је гледала у сјајни, топли пламен, још се надала да ће је мајка помиловати бесједом, па макар то и грдња била, но 'не' дочекавши ни тога, шћућури се испод зида, па и не хтјевши, кад се све око ње умирило, слуша како до ње у Загону мазга весело трве суху траву... Дријемајућ одлучи да тако остане до еванућа. ла у селу

С