Srpski književni glasnik

с

900 СРпски Књижевни Гласник. пруга ПАШЕ =

Ж

побуди самилост, јер то чуство наједном сада њоме. обвлада, па зажели од кога му драго коју утјешљиву ријеч чути...

Али изнебуха, касно у ноћи, изненади је жагој сеоске момчали; сакупљени те вечерп у крчми, одлучише, знајућ да је брат поднипошто неће у кућу примити, да је потраже. Нашавиш је уза зид шћуђурену, не питајућ је, подигоше је на ноге. Понудише јој да пође с њима у поље у јелну осамљену кућицу, почеше је вући за собом, али их она одлучно одбије. А разглелавши боље дружину, упознаде међу њима Ивицу. Протрне од узбуђење; цијеле вечери падаше јој на махове на намет, бијаше жељна њетове замилости више но мајчине; та мајка је прегорила, ко да није њено дијете. Сада кад га угледа близу себе, одлучно замисли да се с њиме састане.

— Ово ти је имала бити жена, — нашали се е Ивицом један од дружине и гурне га прама њој. ž

— Пусти, и она је крштено створење, одврати Ивица, и одлучно позове друштво да пођу.

И момци, запјевавши, упутише се низа село, Кад одмакоше, сјети се она његових ријечи: „И оно је крштено створење“, па пође к његовој кући, с неоповрзивом вољом да га дочека. Освојивши је, та мисао постаде јача, и, устрпљиво, ишчекује га. И ишчекујућ га, пребире у себи мисли о њему, осјети да му је већ давно опростила, и, толико пута, послије у животу, кад би јој на памет пало оно доподне, кајала се што му се опирала; можла би ме био вјенчао — помислила би, а требала је човјекова миловања, као озебао сунца; — и, за дуго, сјећајућ се његове напрасите/ мушке воље, дошао би јој пред очи онако разјарен, ко онога доподнева, и тада би страшћу за њим чезнула..

Најпошље зачује његове кораке, протрие од узбу“ ђења и млаз крви наврије јој равно у главу. |.

— Ивица! шапну она, а. глас је издаје. ·

· — Ивица застаде. |