Srpski književni glasnik

ОтрРгнути Живот. 901

«ЖеТА махом приђе к њему. — Туци ме, — рече —

али ме не гони бар за час од себе.

— Пусти, — рече он. — Што хоћеш

— Смилуј ми се...

— дар си гладна2

— Нисам сита, али ти круха не питам...

— Па што ћеш, штог

— Ништа... само да сам код тебе... Знаш онога јутра, желила сам те у души...

— Па што си се бранила 7

— Тако, у памети чинило ми се да је ружно.. а у срцу зебла сам од милоте.. Да је срећа да се нисам опирала, — рече она искрено и приближивши се к њему, положи лагано своју руку на његово раме. Ивица, осјетивши њен додир, измаче; али га она слиједе и не пушта с њега своје руке, већ се боље к њему приближи.

— Што ћеш

— Ивица мој, — зове га, и дрхће од узбуђења. — Ја идем спати..

— Нећеш ти то урадити, — једва изусти она, а

зуби јој зацвокотају.

Он чује цвокот зуби, и не да му се ићи.

Наједном, изнебуха, обузеше га разна неодређена чуветва; ноћ их подражи: самилост прама њој, п у исти час, освета за еве што је због ње претрпио, па незадовољена посвема мушка воља, још од онога доподнева, — та чуства, измјешана, савладају га и његова напраспта нарав попусти, момачки понос замрије, и он је нагло, не проговоривши ни ријечи, привине к себи.

— Ивица, Ивица! — цвокоће она зубима, и раскидано говори — које среће... да се други нису мјешали у наше послове... да ми је овако цијели свој живот провести... била би ти вјерна, подложна — подложна као живина, али која корист... и она, у томе часу, заборави на све невоље свога живота...

— Иди сада, — јави се у неке Ивица — брзо ће зора, и чујеш, да ниси никоме рекла, да си са мном била;