Srpski književni glasnik
ит
i)
90% Српски Књижевни ГлАСНИК.
а боље је да те, кад еване, у селу не нађу, и рекавши
јој то, — упути се прама кућним вратима. — Ивица! — Штог... а да бићеш глална, — рече јој — п
отворивши полако врата, униђе у кућу.
Поврати се са комадом круха и подаде јој га.
— Хвала ти, нисам“ гладна...
— Узми... и пођи! — рече јој одлучио, па уљегавши у кућу, за собом затвори врата.
Јелица. протрне; да јој је бар „збогом“ рекло; то је сада мори, не да јој да се смјеста макне Попође до врата и кроз лукњу гледа у кућу; али не може ништа да види, осим свјетлости свијеће, а кад се п она уга- · сила, јецајући од узбуђења, чежње и страсти, дође на пут и крене низ село. Већ је близу зора. Сатрвена, обнемогла корача напријед, а хладни вјетар пири, и сјаји мјесечина. Пред њом горе на брду, гаје се, док је била
дијете, толико пута Богу молила, пред сликом св. Ђуре, дрхти жижак, — њој се учини да и он гасне; тако у њ гледајућ, корача неко вријеме, запуштена и одпјељена од цијелога свијета, ко отргнути лист, што вјетар е њиме силом витла, док га не уништи: само што је отргнути лист мртав, дочим она осјећа сву несрећу свога живота...
Најпослије оћути студен вјетра, завуче се у неку запуштену кућу, скупи око себе оно љетне робе и тако дочека. освитак дана, |
Сутрадан узнемирило се цијело село. Главар, договорно са парохом, нареди сеоским ропдарима да је по траже; оци и мајке узнемприше се ради своје дјеце: пеквариће их она несрећа! 60
кћер светица... па ето ради кога се злонатио ње Ивиц;: – Свагдје тражијаху је, и по пољу, и у заклоницама