Srpski književni glasnik

ı СТАЊЕ ДАНАШЊЕ СРПСКЕ Књижевности. 919

>

ажи ибји, због релативне оскудице у књижевној култури и других разлога, није могао одржати приповетку на висини на коју ју је његов претходник попео; да оставимо и Г. Милована Глишића, који одавна не пише и тиме нам ускраћује задовољство да понова добијамо његове · увек занимљиве, старински јасне и у јединству ефекта одржане приповетке, у којима се, поред пријатног хумора, јавља пи јако, реалистично цртање црње и свирепије стварности ; да оставимо и Г. Павла Марковића и друге старије, који такође дуже времена не пишу, приповетка наша има данас лепу групу радника. Ту је Г. Симо Матавуљ, и то не само писац „Бакоње Фра Брне“, те широке, епске карикатуре (израз је употребљен у најбољем смислу) једног раблеовског света, у којој кат:ад има, поред лаке п природне, још и нешто усиљене комике, као и наглих прелаза и скокова, него и писац „Приморских Обличја“, још бољи, фини и смели, са извесним мопасанским особинама, са реализмом који не преза пред књижевним предрасудама, каткада, као што се једанпут рекло, „са благом иронијом и индулгентним песимизмом које може имати само човек са јаком књижевном културом.“ Ту је, после, Г. Стеван Сремац, с неодољивим а простим и здравим хумором у којем се каткад осећа и нешто абуказемеке шале, с даром сете и нежности, с апсолутно тачном пепхологијом извесних душевних стања и чисто локалних типова, с дубином каткад, али и са извесним манама (ако су т.ј. то увек мане), наиме с оскудицом инвенције, са скоро искључивом симпатијом према „нижем свету“, с навиком да се у свом писању само забавља. Ту су још два скорашња врло снажна талента Г. Г. Иво Ћипико и Борисав Станковић, обојица с јако развијеним проматрачким даром и с пуно топлине и осећања, али обојица и нешто сирови и неполирани, с невештинама у композицији, с прозом која, поред живописних израза и пасажа, има и места наивних и неизрађених. Ту је и Г. Светозар Ћоровић, с много дискретнијим али не зато нижим особинама, С даром, с 0-