Srpski književni glasnik

990 СРпски Књижевни UJACHHE.

пажањем, са осећањем Г. Ћоровић је здружио и солидне особине сређености, савесности, пажљивоети, непрекидног поправљања и усавршавања, и тиме наставио традицију Л. К. Лазаревића која је код „других приповедача у том погледу била у главном прекинута. Колика разлика, одиста, између писца „Из Херцеговине“ и писца „У часовима одмора“! Тамо скромне и несмеле цртице, безначајне анегдоте, наивне идеје и препросте тежње, оскудност и бледоћа причања и сликања: овде пуни и пространи описи, много шире и изразитије причање, пажљиво трагање за типовима и локалном бојом, често непосредно и јако сликање, улажење у теме смеле и тешке, мало хумора уз то. Само, и сад се често осећа и несигурна рука, и једна нарочита тежња за драматизацијом момената и лиризмом и онде где прилика за то није. Ту је, затим, и PP. Петар Кочић, који има добре стране али је показао и доста слабијих (нагли прелази, нејединетво ефекта, вулгарност) п који је, како изгледа, у серији приповедака о Симеуну Ђаку нашао свој пут широког и обилног причања, извесног „отачаственог“ хумора и рељефног сликања. неких занимљивих и оригиналних типова. Ту је још, и нарочито у једном засебном роду приповетке који је сам створио и сам негује, и Г. Радоје Домановић. У алегоричној и сатиричној причи, наиме, он је показао лепу имагинацију, вештину у састављању и одржавању алегорије, хумор и емоцију, и друге лепе овобине, у које, на жалост, не спада и јача жеља за развијањем и усавршавањем. Сем Г. Домановића л раније поменутих, ту су, најпосле, пи Г. Г. Милан Будисављевић, Тодор Попо-

вић, Поднопољски, Невесињски, Петар Ђукић, Вељко Милићевић (који можда има највише будућности), и други · млади и врло млади таленти, од којих скоро сваки до-

носи по неку нову ноту и показује дарове јаче» или ди-

скретније, и који ће временом, а при све ширим тежњама.

и тежим захтевима, облагородити још више нашу приповетку. „

Још, на приповеци раде, с више или мање у- ~

Учи АД ИС ЕР