Srpski književni glasnik

ek 084.20, „од Ћи

9299 СРпоки Књижевни ГЛАСНИК,

рета, жавотарење и крпеж с меницама; имате, после, брак, то карактеристично питање брака; имате и пропадање талената и енергија у нашим паланкама, у тим срединама које убијају и не дају главе дићи; имате, ако хоћете, и развијеније средине и њихов утицај, живот

наших ђака на страни, на пример — све су то теме за

роман, и још многе друге. И то су теме које публика г : x

одавна чека да дођу на ред. То су, истина, теме које се

могу и у приповеци обрадити, али које ће свој пуни израз добити тек у роману. Али, на жалост, тим темама не прилазе наши приповедачи. Често је то зато што је "њихов таленат интимније везан за један известан круг, за један известан крај, за Мачву, за Приморје и др.; а често је зато што не осећају довољно храбрости. А ово последње не треба да буде. Генерација која је показала толико посматрачког дара и других потребних особина у приповеткама, у том малом књижевном роду, вероватно ће наћи исте особине и кад свој оквир прошири, кад пређе на шири род. А поседе, понеком који има талента да пише приповетку, можда поглавито напор недостаје да на · пише и роман. Додуше, за роман је потребно дубље опажање, јача филозофија живота, боља техника, али у многим случајевима напор, труд, тежња за вишим и бољим, стално концентрисање снаге на једну тачку, то ствара роман, кад је већ таленат ту, и сваки је таленат у. стању да“ напором створи трипут више него по сили свога природног талента. Надајмо се, дакле, кад престане бојазан и уздржавање, да ће наши приповедачи и на роман прећи и с успехом га радити.

У драми, да сад на њу пређемо, стојимо боље. Ту, · најпре, имамо једнога писца кога смо скоро ненадно добили па га оберучке прихватили; мислим на Г. Ива Војновића. Описујући са љубављу и поштовањем прошлост Дубровника, Г. Војновић је, у својој „Дубровачкој Трилогији“ (да се само на њој задржимо), дао не- вероватно тачно сликање једног гоенодског света у опалању и његових типова, чист дубровачки колорит, поезију