Srpski književni glasnik

924 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

пова и колорита. Он, после, нема и других особина које се лакше дају стећи. Није н.пр. увек сигуран у извођењу, није увек логичан и доследан у композицији, нема много стила а нема ни брижљивости да ствар једном урађену понова узме у обраду и избаци или поправи оно што је у њој слабо. Тих се мана, међутим, Г. Нушић мора одучити, ако хоће да ми и даље у њега полажемо досадашње наде. И још нешто. Бероватно ла ce FP. Нушић мора одучити од навике да све и свашта покушава. Као год што смо будућим романсјерима препоручивали стално концентрисање снаге на једну тачку, тако бисмо то исто препоручили и Г. Нушићу. Г. Нушић би имао да се за мало ограничи у својој активности, да не иде много у приповетке, у козерије, у путописе, у географске и етнографске студије, него да на драми остане; па и ту, да се не лаћа с подједнаком активношћу и водвиља, и историских комада, и либрета за оперу, него да остане на друштвеној комедији, коју је тако лепо почео и коју он има да настави.

После драме, пређимо на песму. И песма стоји исто тако добро као и приповетка. Чак, како се међу песницима осећа, поред талента, још и нешто већа књижевна култура него међу приповедачима, то ће, вероватно, песма стојати доцније још боље него приповетка. И после, осеha се и више модернога даха; од Змаја, који тек што је умро, колика разлика у том погледу! од Војислава, који је још млађи и модернији, такође! Сасвим се други акценти у поезији чују данас, они који се нису ни слу-

тили раније. И то није само случај једног песника ; чи-

тава је плејада што је ударила у нове струне. Али хајдемо редом. Поред старијих, Кнеза Николе, Г. Г, Л. Костића, Драг. Илића, Николе Ђорића и других, који се ретко јављају, ту је најпре Г. Милорад Митровић, који наставља шпанску романсу за Војиславом, има мушког полета и срчаности у песмама политичког даха, има ироније у „Пенелопи“, има духа у епиграмима, има осе-

ћања у чистим лирским песмама; само, ако је дозвољено