Srpski književni glasnik

= Стање ДхнАШЊЕ СОрРпске Књижевности. 995

ређи, нема довољно унутрашњег живота за правог лирскр десника. Ту је и Г. Алекса Шантић са своја два манира: првим, у којем је нарочито неговао музику ритма п преципозност, и који је оставио; и другим, несравњено бољим, у којем даје маха чистим, правим, непосредним лиреким изливима, и при којем изгледа да ће стално Oстати. Ту је и Г-ђа Јелена, п она с пуно акцената искреног осећања. Од млађих, или такозваних млађих, ту је, најпре, Г. Јован Дучић, кога је, у осталом, тешко карактерисати, јер има обимнији таленат п брже развијање; држим да нећу ппак у целини погрешити ако га карактерпшем само по неким изразитијим групама песама п песама у прози, по „Дубровачком Циклусу“ на пример, „Плавим Легендама“, „Античким Мотивима“, „Јадранским Сонетима“ п сличним. Он је фин, отмен, елегантан, грациозан; има једно чудно богатство свежих и нових поетских идеја; има јаку моћ асимиловања и онога што није у његовој природи и његову таленту; има дар за живописно, има осећања и нежности, али има и прохтева сувишне осетљивости и нежности, има сензација несмислених, п не пази увек на ритам и метар. Ту је, после, Г. Милан Ракић. Његове песме чешће показују јако и непосредно осећање, пластично и изразито сликање, оригиналност и смелост у компарацијама и епитетима, и, поред неких слобода и небрежљивости у стиху или тежих и неразумљивијих места, имају често и стихове у беспрекорној форми какве сентенције; једино бисмо могли замерити извесну злоупотребу песимизма, који каткад опомиње на песимизам Шатобрианова Ренеа. Ту је, даље, Г. Милета Јакшић, са осведоченим даром за живописно и са добрим темпераментом лирског песника нешто питомијих сензација, али у исто доба и са чудном и несмисленом фразеологијом покаткад, и с празном декламанијом у страснијим моментима. Ту је још Г. Светислав Стефановић. Он има културе и лоста литерарног осећања (у њему има нешто од Г. Л. Костића, нешто од Војислава, и других) али држим да