Srpski književni glasnik

4

% “ 54 Огпски Књижевни Гласник. и поплашено га гледала. Дешавало се, кад би улазила у собу носећи какво јело, а кад би је он оштрије погледао или узвикнуо, да је од страха, запренашћена, застајала и испуштала све из рука. И тада, под кишом грдња и пријетња, бјежала је из собе, крила се у кухињу и, сабијена у једном куту, плакала као дпјете. На све грдње и увреде није одговарала ништа, бојећи се да јој по свијету не би пукао „рђав глас“ пи да то не науди „срећи ђевојачкоје“ њезине Љубпце... „Он ме храни, он ме може и ружити“, мислила је у себи, плашљиво се осврђући и као бојећи се да јој ко п мисао не погоди. А била је сва сретна ако је опазила да јој ко „Љубпип рекне лијепу ријеч, или ако јој Милка поклони коју своју изношену хаљину...

И газда Јован поносио се тиме што га се сви укућани толико боје. Тим је хтио свакоме доказати како је он „прави домаћин“ у својој кући и, за чудо, многи су му одобравали. Било их је који су га другима стављали за углед и старали се да му нп у чему не уступе...

ЈИЛЕ

У недјељу, јутром, док се газда Јован спремао у цркву и, махмуран, непспаван, из свега гласа грдио чељад по кући, Милка је, у лаким спаваћим хаљинама, још сједила у својој соби, поред малог, пвијећем окићеног прозора, пи заклоњена танком завјесама, разабпрајући цвијет по цвијет, гледала како чаршијом врви свијет и како младе дућанџије, сједећи илп стојећи пред својим лућанима, весело дозпвају један другога и задиркују здраве, једре сељанке што, празнично обучене п окићене, журе у преву. Њихове ведре и духовите шале као да јој се евиђаху. Два или трп пута осмијехнула се п замахнула малим пвијетком, да га баци међу њих. Ипак се сваки пут савладала и опет опустила руку. „Ни јелан није моја прилика“, прошапта најпошље, презриво, напућивши усне, „имађу ја п бољих момака !“... И, као стидећи се што их је пкако могла по гледатп толи:о, одмакиу