Srpski književni glasnik

МАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. 95

се од прозора, стаде према огледалу пи поче расплећати дебеле, луге плетенице. Разбацивши свилене, густе бичеве по голим плећима и раменима, измакну се малко. скрсти обнажене руке на прсима, накриви главу и дуго... дуго огледаше се, блажено се осмјејкујући, потпуно задовољна сама собом. Огледајући се није ни опазила како се врата растворише и лагано, плашљиво провири глава Љубичина иза каната.

— Зар си се пробудилаг — запита Љубица тихо, гледајући је са страхопоштовањем. — Ја сам мислила да још спаваш...

Милка не одговори. Није је ни чула.

— Хоћеш ли да те очешљам2д — јаче запшта Љубица и приступи јој ближе. — Хоћеш ли 2...

— Не чини ли ти се да сам мало руменија; отегнуто запита Милка и не гледајући је. — По огледалу би рекла да јесам...

— Јеси, јеси руменија, — дочека Љубица живљеи

помилова је по коси. — А и без руменила ти си лијепа... лијепа ко слика...

— А нијесу ми очи, иза спавања, ни мало помућене2

— Твоје су очи вазда ведре и свијетле, — одговори Љубица узимајући чешаљ. — Ах... да ја имам таке очи!!...

Милка се задовољно осмјехну, и узваливши се на столици, завали главу, да је „Љубица лакше и љешше може очешљати. Огледало је једнако држала у рукама и није могла одвојити погледа од њега. Непрестано је стављала разне примједбе Љубици и заповиједала како да јој намјести косу и како да оплете плетенице.

— Јеси ли готоваг — запита најпошље, остављајући огледало. — Ти све полахко радиш...

— Нека... да још запштам стрину Стаку, — одговори Љубица благо. —- Треба и она да види... Знаш да ће се љутити ако је не зовнем...

Милка одобри главом, и наслонивши се лактом на столицу, чекаше матер. Кад Стака изађе, она лагано устаде и пољуби је у руку. Стака пољуби њу у образ.