Srpski književni glasnik

с

Сриски Књижевни Гласник.

— А што нијеси још спаваларг — запита је. Неђеља је данас, па си могла...

— Не спава ми се, — одтовори Милка хладно, као љутећи се што је мати ни о чем другом не пита него о спавању. — Рано сам устала и гледала шта свијет ради по чаршији.

— Нијеси јој лијепо косу уредила, — прекори Стака „Љубицу, показујући на Милкине плетенице. —- Онако не ваља.

„Бубица порумени.

— Ја нијесам знала боље, — одговори шапатом. — Знала си ти; знала си, ама нећеш, — дочека

Стака љутито и сама поче уређивати Милкину косу. — Ако је ја не чешљам, други нико не зна и неће. Затим обје прихватише за хаљине и помагаху Милки да се обуче. Нагиздаше је, уредише, окитише дукатима. Поново јој поправише наборе од димија испод појаса, причвретише јој плитки фесић за косу и измакоше се од ње. — Је ли готовог — запита Милка нестрпљиво. — Готово је, — одговорише обје некако покорно и смјерно, као да су готове тога часа и поклонити се пред њом. Милка се хитро спусти на лвлију, приступи сандуцима са цвијећем, који су били поређани испод степеница, и убра неколика алкатмера п кадифе. Закитивши се њима, пође на врата. Отвори канат и прислонивши се уз њега, гледаше по чаршији. На познате 10] дућанџије и дућане није ни сад гледала, него као да очекиваше каква необичнијег пролазника. Чекала је да се откуда јави какав газдински, а наочит син. И чим би кога, из даљега, опазила, одмах се почела увијати и вртити, старајући се да јој дукати на прсима што јаче зазвекећу, те да тим обрати пажњу на се. При том се смјешкала на пролазнике и правила се весела, како јој и опет не би који, као оно Саво Варага, рекао, да је „поносита“, А Саво Варага одржао је обећање и лошао јој на