Srpski književni glasnik
МаАЈЧИНА СУЛТАНИЈА. ~7
врата. Угледавши га, чим се помолио из оближњег со-
кака, она се хтједе уклонити, — није јој се много свиђао, — али, бојећи се нових пријекора, ипак остаде и сачека га.
— Нешто си данас веседија2г — зашта је, накрививши капу и заустављајући се код ње. — Данас нијеси ко другијех дана.
— Ја сам увијек овака, — одговори она. Мени се чини да се ни у чем нисам промијенила. ·
— Драго ми је кад си весела, — опет ће он гледајући јој у очи. — Слободније ти чојек приступа. Ви-
диш, ја бих имао пуно да разговарам с тобом... пуно... Олавно сам хтио говорити, ама, каз о сам ти већ, нијевам емио... Сад ћу, чини ми се, једва једном смјети...
Хоћу ли2
Милка слегну раменима.
— Ја ником не браним да говори, — рече.
— Ама у мене има пуно на срцу, — дочека Саво ватреније, — па бих јато све да истресем... Овако ми се купи, па ми тешко, тешко — читав товар! Не знаш ти како ја то... а знаћеш једном... Али не жалим и више муке, само ако бих ти све могао казати! — узвикну јаче.
— Џа кажи! — осијече Милка. — Ко ти сметаг
Саво зазину, па застаде.
— Нека, — рече одмахнувши руком. — Бојим се да ме језик не изневјери, па нећу рећи све што треба... Боље је то, што се рекне, на писмено. У писму ћу ти казат" све... Хоћеш ли!
— Бојим се ја писама, — дочека Милка. — Боље је овако...
— Није боље! — узвикну Саво..— А немаш се рашта бојати писма, јер неће из њога вукодлак на те насрнути... Само кад ти мени не браниш, а остало је мој посо...
— Џа климну главом и, весео и задовољан, крену уз чаршију.
— Шта ди ће писатиг — запита Мидка саму себе