Srpski književni glasnik

88 Свиски Књижевни Гласник, пи, диви == и не гледајући за њим — О чему“... М шта ће мени

његово писмо7

— Мислећи о пшему, није ни осјетила ла су јој два цвијета испала из руке. Тек кад зачу лак шутшаг близу себе, трже се пи спази једпо момче, како диже са земље она два цвијета. Кад се момче исправи, познаде она једног од најчувенијих момака варошких, познаде Ату Кујунџића. Високо, стаспто, лијепо момче погледа је крупним, плавим очима, осмјехну се п оба ивпјета гурну у њедра, покрај срца.

— Свему што је из твоје руке, овђе је мјесто, рече он, и погледавши је још једном, пође даље.

Милка порумени. Пламенови јој лизнуше уз образе и све цвијеће што га је држала у рукама, испусти да се разаспе по тлима...

ТУ

Кад је Мплка, другога јутра, испратпла оца на авлију и вратила се у собу да попије кахву, закуца неко алком на капату п као да је поче дозивати. Опа брже боље остави филџан, скочи п потрча вратпма. Отворивши канат, опази пред собом стару, изнемоглу бабу Станију, чувену у читавој вароши са своје вјештине да сретно удешава свадбе како стоји прислоњена уз дирек, и бојажљиво се осврђући око себе, из њедара вади нешто.

— Шта је бабаг — зашшта је Милка зачуђено. гледајући шта ради. — Каква те невоља амо дотерала2

— Није, није невоља, него добра воља, — дочека баба тепајући (јер није пмала предње зубе) и вадећи мало, скушљано писамце. — Све ће добро бити ако Бог да... Донијела сам ти овај пешкеш, а знам да ће ти бити храг...

— Од кога јег — запита Милка, не примајући ипема, које јој баба пружаше. — Ко га шаље2

Баба, лукаво намигну.

— То ћеш ти боље знати од мене, — рече. —

~