Srpski književni glasnik

МИНА ДУ на 97

ске славе, сав испуњен оним слатким димом који пуни младу дечију душу о ванредним ланима у мучном и једноликом за ове малишане школском животу, посла га мајка код Крсте, тог хлебара, да узме хлеба или шта му друго да.

Мали се врати и заплака се кад каза мајци шта је било код Крсте. Његова мека душа, увређена животом, углачана под невољом споља и изнутра и пзломљена раним познанством суровости живота, била је увек готова на плач, и за најмањи потрес његове мршаве груди имале сву доста пуних, крупних суза.

Креста га је изгрдио што му не плате оно што су раније узели п отерао га кући, казавши му, да ако им шта треба, нека му дође мајка, да е њом види шта она мисли да чиви. Ристићка је отшпла после малог оклевања. Шта ће она тамо учинити, Мали није знао, али је био уверен, да му није однела ни пет пара, те се бојао да се и она не врати празних шака.

Риетићка се вратила са хлебом и сиром. Хлеб, свеж и мек, извађен истог дана и хладан, леп сир, слатко су падали кроз гушу у празан стомак. Тек пошто се најео, Мали се запштао, шта је сад хлебару наспело да мајци да хлеба, и то још свежа, и сира. И допније се чудио кад му је хлебар давао хлеба, па и готова новца, кад мајка затражи. |

Једанпут кад је био сам и мислео о томе, дође му једна одвратна мисао да му се згади на самог себе. Та га је мисао бола као трње, п он је плакао и проклињао себе што је тако рђав.

Спромах Мали! Сва је његова кривица била што је био паметан.

Једно вече Мали је имао да научи повелику лекцију из немачке читанке. На мајчину опомену да не тори гас и да ће га она сутра раније пробудити, Мали леже у постељу, али са оном широком боцкавом плашњом која обузима ђака кад не научи своју лекцију.

Спавао је врло рђаво. Неки чудни снови долазили

%