Srpski književni glasnik

954 Српски Књижевни Гласник,

су му у главу. Уснио је да га професор немачког језика исиптује из франпуско, пи ако Мали нпкад није учио француски, те му није умео ни одговорили. Професор га је стао грдити и хтео да га отера на место.

У томе се пробудио. Нестало је п школе п професора. Он је лежао па својој постељи, под својим покривачем, завукавши ногу у поцепан чартшав од покривача. У соби је био мрак п тишина. Само се чуло дисање у мајчином кревету.

— Али то не дише само мајка! — готсво гласно изговори Мали.

Ужасан страх, а после бол раздра му груди. Он задрхта од неке душевне зиме. Као пож забадало се у његове уши и главу двоструко дисање у мајчином кревету.

Варају се еви који мисле да наша деца мало знају. Наш је живот тежак, п тежина његова не штеди ни децу. Често пута он сурово притпска њихове нежне душе и тера их да мисле о ономе што је за њихово лоба још много рано. Науче наша деца много ствари раније од свога буквара. Многа лаж падне пред њиховим очима, силом прилика упртим да гледају на позорницу живота, чија се завеса дигла.

Мали, у том часу, угледа своју мајку рашчупану, нагрђену и нагу. Пред његовим се очима створи олвратна слика нечијих груди, које су некад биле чисте, беле и у које је само он могао да завлачи своју руку. Живо му се представи, како сад туђа рука, прљава и испуцана, улази у ту белину, остављајући за собом прљав траг. И траг расте, и блато је све веће. Соба се претвара у бару помија и гада, у којој једу црви његову некадању мајку. По бари плива његов кревет. Он то осећа осећа пливање и гибање. Сваки час ће сеи он претурити у то усмрдело зеленило, и по њему ће се ухватити љигава жабокречина, а на нос попети крастава жаба.

Мали би тада најрадије врписнуо, ла је могао: чи-

ЗРУЧУЧ