Srpski književni glasnik

100 Српски Књижевни Гласник.

— Отац није крив — мпелпо је Мали. — Ако је крив, он се покајао и сам себе казнио. А Бог није рђав! Он га је пустио у рај. И мајку ће он пустити, само лок се покаје и убије, Па ћемо се сви горе опет састати и као пре живети, живети далеко тамо где вечито сунце сја.

Занесен тако пшао је низ реку и зауставио се на једном месту, где никад није смео да се купа.

Одозго је ударала матица у обалу иту, у дубоком виру, правила коловрат. Вода се зеленила као јутра кал су некад, још док је живео отац, ранили у месецу мају, и била је топла, кротка и тиха. Њени таласи шапутали су обали неку лепу јутарњу новост, а непоткресивано грање обалског дрвећа висило над водом иу њој се огледало.

Са воде склизну Малог поглед уз брег, наспрам њега, покривен давно напалим, плавичастим снегом. Даље, на северу, у сивини и зими мрштила се варош.

Мали поново погледа у воду.

Она се пушила и њена пара дизала се косо у небо. По гдегде би промакла понека рибица, која би весело завртила својим репом и изгубила се у мраку дубоког вира. Под тихом површином бистре реке љушкао се један други Мали, љушкао се као да лежи на зеленој кадифи.

Маломе се допаде ова његова слика. Он се све више нагибао и извпривао да у води угледа своје обрве, нос п браду, док се једанпут није занео и раширених руку полетео у загрљај томе другом Малом.

Вода се п даље пушила у каменито, сиво небо; цушила се тиха, зелена вода у небо, јер је била топлија од њега.

М. М. Ускоковић.