Srpski književni glasnik

104 Српски Књижевни Гласник,

Мержију је заиста било врло непријатно, и неспокојство и зловоља беху исписани на његовом лицу доста комично. Он не одговори ништа.

— Да се оставимо тајанствености, рече графица, ово је писмо од сењоре доње Марије Родригец; познајем јој рукопше као рукопис свога оца.

— Марије Родригец! повикаше све госпође смејући се.

Марија Родригец имала је преко педесет година. Била је некад дојкиња у Мадриду. Не знам како је дошла у Француску, ни због чега је Маргерита од Валоа узела у своју кућу. Можда је ово чудовиште држала поред себе само зато да би још могла истицати своје дражи поређењем, онако као што су сликари на истом платну стављали лик какве лепотице свога времена и карикатуру њеног кепеца. Кад би се појавила у Лувру, Родригец је све госпође на двору забављала својим укоченим држањем и својим античким оделом.

Мержи уздрхта. Он беше видео ову дворкињу, и сети се са ужавом да му је госпођа под образином казала да се зове доња Марија; његове се успомене збркаше. Он изгуби присуство духа, и смех се удвоји.

— То је врло смотрена госпођа, говорила је графица од Тиржиса, и бољи избор нисте могли учинити. Изгледа заиста лепо кад метне своје вештачке зубе и црну власуљу. У осталом, она зацело нема више од шездесет година

— Мора да му је учинила! узвикну госпођа од Шатовија. у

— Ви дакле волите старине; упита друга једна госпођа.

— Каква штета! рече сасвим тихо и уздишући једна дворска госпођица, каква штета што људи имају тако смешне ћуди!

Мержи се бранио што је боље умео. Иронична честитања 'падала су на њ као киша, и изгледао је врло глуп, кад се наједанпут појави краљ на крају дворнице,

о