Srpski književni glasnik

Кроника о Владавини КАРЛА 1Х. 105 те смех и шале сместа умукотше. Сваки похита да стане у ред, и тишина наступи после вреве.

Краљ је испраћао Адмирала, с којим се дуго разговарао у своме кабинету. Он је пријатељски наслањао руку на раме Колињију, чија седа брада п црно одело беху у противности са Карловом младошћу и његовим хаљинама које су се блистале од веза. Кад их човек погледа, рекао би да је млади краљ, са увиђавношћу која је ретка на престолу, изабрао за свога љубимца најчеститијег и најмудријег међу својим поданицима.

Кад су прелазили преко дворнице и кад су сви погледи били управљени на њих Мержи чу на своме уву графичин глае, који је сасвим тихо роморпо:

— Не љутите се! и ве гледајте док не будете напољу.

У исти мах паде му нешто у шешир који је држао у руци. То беше запечаћепа хартија у којој је било увијено нешто тврдо. Он је метну у џец, п после четврт часа, чим је изишао из Лувра отворп је и нађеу њој омањи кључ са овим речима:

„Овај кључ отвара врата од моје баште. Ноћас, у десет сахата. Волим вас. Нећу више имати образину за вас, и најзад ћете видети доњу МаИИАИ Дијану“.

Краљ испрати Адмирала до краја дворнице.

— Фбогом, оче, рече рукујући се с њим. Ви знате да вас ја волим, а ја знам да сте ми ви одани душом и телом.

Он пропрати ову реченицу гласним смехом. Затим, враћајући се у свој кабинет, застаде пред капетаном Жоржем.

— Сутра, после службе, рече, доћи ћете у мој кабинет, имам да говорим с вама.

Он се окрену и баци готово пнеспокојан поглед на врата гроз која је Колињи мало пре изпшао, затим оде из дворнице и затвори се с маршалом од Реца.