Srpski književni glasnik

КроникА о Владавини КАРЛА 1Х. 109

обично. Он одмах настави: — Кажу, Жорже, да те је Адмирал љуто увредио 2

— Господару...

— Ја то знам, знам поуздано. Али бих волео,.. хоћу ла ми ти сам испричаш како је било.

— Истина је, господару; говорио сам му о једној несрећној ствари за коју сам се најживље заузимао.

— О двобоју твога брата. О! то је красан младић, тај је лепо смрсио конце своме противнику; ја имам о њему лепо мишљење; Коменж је био уображен, и добио је само што је и заслужио. Али, до сто ђавола! како је онај седи старац могао наћи у томе повода да те нападне2

— Бојпим се да су несрећне разлике у вери, и моје католичење за које сам мислио да је заборављено...

— Заборављено 2

— Како је Ваше Величанство претходило примером у заборављању верских размирица, и како његова ретка и непристрасна правичност...

— Знај, пријатељу, да Адмирал ништа не заборавља.

— О томе сам се уверио, Господару.

И лице Жоржево натушти се.

— Па шта си, Жорже, наумио 2

— Ја, господару 2

— Да; говори слободно.

-— Господару, ја сам и сувише мали племић, а Адмирал је и сувише стар да га изазовем; у осталом, Господару, рече он поклонивши се, као да је гледао да каквом удворичком реченицом заглади утисак који је оно што је он сматрао за дрскост учинило на краља, и кад бпх могао, бојао бих се да услед тога не изгубим наклоност Вашега Величанства.

— 0, што се тога тиче! узвикну краљ.

И он наслони своју десну руку на раме Жоржу.

— На ерећу, настави капетан, моја част није у рукама Адмираловим;и кад би се неко мени раван усудио посумњати у моју част, ја бих тада преклињао Ваше Величанство да ми допусти,