Srpski književni glasnik
КроникА о Владавини КАРЛА 1Х. 109
обично. Он одмах настави: — Кажу, Жорже, да те је Адмирал љуто увредио 2
— Господару...
— Ја то знам, знам поуздано. Али бих волео,.. хоћу ла ми ти сам испричаш како је било.
— Истина је, господару; говорио сам му о једној несрећној ствари за коју сам се најживље заузимао.
— О двобоју твога брата. О! то је красан младић, тај је лепо смрсио конце своме противнику; ја имам о њему лепо мишљење; Коменж је био уображен, и добио је само што је и заслужио. Али, до сто ђавола! како је онај седи старац могао наћи у томе повода да те нападне2
— Бојпим се да су несрећне разлике у вери, и моје католичење за које сам мислио да је заборављено...
— Заборављено 2
— Како је Ваше Величанство претходило примером у заборављању верских размирица, и како његова ретка и непристрасна правичност...
— Знај, пријатељу, да Адмирал ништа не заборавља.
— О томе сам се уверио, Господару.
И лице Жоржево натушти се.
— Па шта си, Жорже, наумио 2
— Ја, господару 2
— Да; говори слободно.
-— Господару, ја сам и сувише мали племић, а Адмирал је и сувише стар да га изазовем; у осталом, Господару, рече он поклонивши се, као да је гледао да каквом удворичком реченицом заглади утисак који је оно што је он сматрао за дрскост учинило на краља, и кад бпх могао, бојао бих се да услед тога не изгубим наклоност Вашега Величанства.
— 0, што се тога тиче! узвикну краљ.
И он наслони своју десну руку на раме Жоржу.
— На ерећу, настави капетан, моја част није у рукама Адмираловим;и кад би се неко мени раван усудио посумњати у моју част, ја бих тада преклињао Ваше Величанство да ми допусти,