Srpski književni glasnik

СРПСКА ЕМИГРАЦИЈА И БЕЧКИ КОНГРЕС. 1814—1815.

Карађорђе и његове прве војводе, претавши у Аустрију, били су позатварани од тамошњих власти; најзад Аустрија их је распоредила по разним тврђавама далеко од турске границе. На ову услугу Порта је имала право по својим уговорима са Аустријом, нарочито по 18 члану Београдског Мира од 1739 године.

Међутим, Аустрија је оставила у Срему, у слободи, многе мање знатне српске емигранте, али ипак људе од великога угледа. Међу овима су били: прота Матија Ненадовић, архимандрит студенички Мелентије Никшић, војводе Петар Николајевић-Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић и Макса Крстић, и многи други: војводе, капетани и свештена лица. Заједничке невоље често су их састављале; место састанка било је, обично, манастир Фенек. Ту је било пренесено тело Св. Краља из Србије, и онп су му ишли тобож на поклоњење. Увек су гледали да их не буде у великом броју да не би пробудили подозрење аустријских власти. На тим састанцима говорило сео приликама у Србији, и наравно претресало се: на који начин да се помогну п себи и угнетеном народу у Србији.

У Србији није дуго трајала она релативна благост турске управе, којом је Сулејман-паша започео своје везирство над Београдским Пашалуком. И Срби и Турци осећали су да стање, наметнуто Србији 18138 године, није крајње решење њене судбине. Срби су се надали у Русију, Турци су од ње страховали; Порта је знала да је, прегазивши Србију, прегазила Букурешки Уговор, и с тога је утврђивала градове на Дунаву и у Србији ла се од Русије брани.

Фебруара 1814 године, у Србији почињу турски из-“