Srpski književni glasnik

Српска ЕмигРАЦИЈА И Бечки КОонгРКС. МАУ

греди; се дана ва дан, стање је постајало све несносније. Поред свег страха од Турака осетила се неодложна потреба да се старешине и народ у Србији ставе у додир с Русијом, те да се затражи њена помоћ и интервенција и да се дозна чему се народ може од ње надати.

Та посредничка улога природно је пала у део српској емиграшији у Срему, са којом су Милош и оно неколико заосталих старешина п знатнијих људи одржавали везе преко писама и преко поузданих људи, који су послом прелазили у Аустрију. Турци, да“ би повратили нешто више српских бегунаца из Аустрије, нису се устручавали да шаљу у Земун саме знатније људе да приволевају народ на повратак, и ми знамо не само из приповедања већ и из дипломатских докумената, из извештаја Н едобиних графу Неселроде, да је у тој мисијџ прелазио, у фебруару 1814, главом Милош Обреновић.

Тако је, у априлу 1814 год., била достављена ар. химандриту студеничком, Мелентију Никшићу, који је стално живео у Фенеку, народна молба, под 21 априлом, и пуномоћије од Милоша и осталих српских старешина, Наложено му је да иде цару Александру да му поднесе ту молбу и потражи одговор. У ово време, руски цар са својим савезницима био је у Француској, гласови о слави и победи рускога оружја над Наполеоном продрли суи у саму Србију, где се пажљиво ослушкивало шта се у Европи ради. „Сад је цео народ, вели се у молби, са најтоплијом жељом и надом обратио своје сузне очи Престолу Вашега Императорског Величанства, чије је оружје Бог благословио, са најсмиренијом молбом ..да би био избављен од насиља и грабежи турске“.

На молби био је потписан, на првоме месту, као свештено лице, Глигорије Радојичић, архимандрит манастира Благовештења, затим, по реду: Милош Обреновић, Лазар Мутап, Филип Петровић, бивше војводе, и најзад Марко, кнез нахије крагујевачке. Кад је молба дошла у Срем, потпишу се још: Матеја Ненадовић, Стојан Чупић и Максим Крстић.