Srpski književni glasnik

Мелентије Никшић одмах се крене у Русију, ну у Сибињу наиђе на једног Србина који га извести да руски цар из Француске неће ићи у Русију, већ да ће доћи у Беч. У ово време савезни владаоци били су севршили са Наполеоном и Беч је био одређен као зборно место европскох дипломата, где ће се решавати о судбини Европе. Тако: М. Никшић дође у Беч, у мају 18514 године.

Ну овде настане друга тешкоћа: конгрес је био одложен и према томе и: долазак рускога цара. Услед тога М. Никшић преда молбу пуковнику Стевану Живковићу, да је он уручи цару где га буде нашао, сам пак остане у Бадену код Беча да се лечи. М. Никшић био је душа народне агитације, за време свога бављења у Бечу и његовој околини, био је у сталној вези са Димитријем Давидовићем и Димитријем Фрушићем, и претоварао шта би се и како имало да ради за Србију на конгресу, он је пак лично намеравао, чим сврши лечење, да . иде у Фенек, а одатле одмах у Русију. Ту се био договорио и са познатим архимандритом Спиридоном Филиповићем, који је живео у блиским односима са руским амбасадором у Бечу, графом Стакелбертом, да га на овоме путу прати.

Крајем јуна, М. Никшић се врати у Фенек, у скоро за њим дође и Спиридон Филиповић; ну у последњем тренутку, из непознатих разлога, али вероватно из 00јазни од Аустрије, М. Никшић изјави да му послови не допуштају да иде у Русију, те тако овај план пропадне. Његов, по Христу брат, оде сам у Русију, укоравајући га што је променио своје прво решење.

У то стигне емигрантима из Србије писмо Милошево и осталих кнезова, датирано у Топчидеру, 8 августа 1814 године. Старешине су биле тада искупљене у Београду да приме извесне налоге Сулејман-пашине, и, користе се том приликом да напишу заједнички још један апел на своју брађу у Срему. „Благородни Господине, прото Матеја Ненадовићу п Господару, војвода Петре Николајевиђу-Молере, злравствујте, о Господе, на

115 Српски Књижевни Гласник, 1

4