Srpski književni glasnik

24 Српски Књижевни Гласник.

— Кад булем уверена да ме волите... тада ћете ми видети лице.

— Да вас волим!... Али, до врага! како вас моту волети док вас не видим 2

— Ова је рука лепа; замислите да моје лице сасвим одговара њој.

— Сад сам сигуран да сте дражесни, јер сте се издали не мењајући глас. Ја сам га познао, у то сам уверен.

— И то је глас госпође од Тиржисаг рече она смејући се и са јаким шпањолским нагласком.

— Тако је.

— Варате се, варате се, господине Бернардо; ја се зовем доња Марија... доња Марија од... Рећи ћу вам доцније своје друго име. Ја сам из Барцелоне; мој отац, који веома мотри на мене, на путу је од пре кратког времена, те сам се користила његовим одсуством да се проведем и да видим париски двор. Што се тиче госпође од Тиржиса, престаните, молим вас, да ми говорите о тој жени; одвратно ми је њено име; то је најпакоснија жена на двору. Ви знате, у осталом, како је остала удовица !

Казивали су ми нешто.

— Да чујем, говорите... Шта су вам казали2

— Да је, затекавши мужа у врло нежном разговору са собарицом, докопала нож и њиме га ударила мало јаче. Јадник је после месец дана умро од ране.

— И ово вам се дело чини... ужасно 2

— Признајем вам да је извињавам. Она је, кажу, волела мужа, и ја поштујем љубомору.

— Ви тако говорите што мислите да сте пред госпођом од Тиржиса; али ја знам да је у души презирете.

У овом гласу било је нечега тужног и меланхоличног; али то није био глас госпође Тиржис.

Мержи не знађаше шта да мисли.

— Шта! рече он, ви сте Шпањодка, и не поштујете љубомору

а о