Srpski književni glasnik

Кроника о Владлавини КАРЛА 1Х. 28

обећања! Затим додаде веселијим гласом: Ставила бих много на коцку, кад бих открила лице. Задовољство ми је да вас гледам пред својим ногама, и кад случајно не бих била ни млада ни лепа... бар по вашем мишљењу... можда бисте ме оставили саму.

— Покажите ми само ову ручицу.

Она скиде намирисану рукавицу и пружи му руку белу као снег.

— Ја познајем ову руку! узвикну он; само је једна у Паризу овако лепа.

— Истина! А чија је та рука2

— Једне... графице.

— Које графице 2

— Графице од Тиржица.

— Ах!.. знам шта хоћете да кажете. Јест, госпођа од Тиржиса има лепе руке, захваљујући тесту од туцаних бадема које узима од свога продавца мириса. Али смем се похвалити да су моје руке нежније од њених.

Све то било је изговорено сасвим природним тоном, и Мержи, коме се беше учинило да је познао глас лепе графице, поче двоумити и био је већ готов да напусти ту мисао.

„Две уместо једне, помисли; ја сам дакле штићеник вила2“ Он се потруди да на овој лепој руци позна отисак једнога прстена који беше уочио на госпођи од Тиржиса; али ови обли и врло правилни прсти нису имали ни најмање трага од каквог притиска, ни најмање неправилности. — Тиржис! узвикну непозната смејући се. Ви сте врло љубазни што мислите да сам госпођа од Тиржиса! Богу хвала! мени се чини да сам мало лепша од ње.

— Графица је, моје ми части, најлепша жена коју сам икад видео.

= Ви сте дакле заљубљени у њуг2... упита она живо

— Може бити; али преклињем вас, скините образину и покажите ми жену лешпу од госпође Тиржис,