Srpski književni glasnik

КроникА о Владавини КАРЛА 1Х. 26

— Треба искати друге од старице.

— Не мичите се, оставите ме да сама иштем. Ад1о8, даиелдо Ветпагдо !

Врата се отворише и одмах затворише. Подужи гласан смех зачу се напољу. Мержи увиде да му је плен умакао. Он покуша да је стигне; али је у мраку ударао о намештај, саплетао се о хаљине и завесе, не могући наћи врата. Наједанпут врата се отворише, и неко уђе са слепим фењером у руци. Мержи одмах загрли личност која је носила фењер.

-— Ах! сад сте моји, нећете ми више умаћи! узвикну он љубећи је нежно.

— Та пустите ме, господине од Мержија, рече неки крупан глас. Какав је то начин, стезати тако2

Он познаде старицу.

— Да вас ђаво носи! узвикну.

Он се ћутећи обуче, узе оружје и огртач и изиђе из ове куће као човек који је, после одличне малате, с: расејаности слуге који га служи, прогутао чашу сирупа против скорбута, из боце која је годинама лежала заборављена у подруму.

Мержи је био доста затворен према своме брату; говорио је о некој Шпањолки особите лепоте, у колико је о томе могао судити у мраку; али не рече ни речи о" својој слутњи односно њеног инкогнита.

(Наставиће се.)

ПрРОСПЕР_МЕРИМЕ.

(Шревео с француског Д. Л. Ђокић.)